Izvor:moravainfo.rs
Više od pola radionica u Srbiji posluje van zakonskih okvira, bez registracije i adekvatnih uslova rada?
Povodom 15. januara, Dana vozača i automehaničara, Udruženje autoservisi Srbije (UAS) konstatuje da se stanje u branši i dalje menja sporo, uprkos višegodišnjim upozorenjima na sistemske probleme koji utiču na struku, bezbednost u saobraćaju, životnu sredinu i budžet Republike Srbije. Ipak, razloga za optimizam ima. Usvajanje novog obrazovnog profila Tehničar mehatronike vozila, sve veće interesovanje mladih za ovu delatnost i rast potražnje za kvalifikovanim kadrovima jasno ukazuju da struka ima budućnost. Dobar majstor danas je cenjen, tražen i plaćen iznad proseka, ali zbog nedostatka jasnih standarda u struci vozači često nisu sigurni da li svoje vozilo poveravaju nekome ko zna šta radi.
Nelegalne radionice – slepa mrlja sistema
Prema procenama Udruženja, više od pola radionica u Srbiji posluje van zakonskih okvira, bez registracije, adekvatnih uslova rada, zbrinjavanja opasnog otpada i ikakve odgovornosti prema sistemu i klijentima.
- Nelegalne radionice nisu samo nelojalna konkurencija, one su direktna pretnja bezbednosti u saobraćaju, pravima potrošača i životnoj sredini. Nažalost, sistemski se i dalje ne bavimo tim pitanjima – kaže Aleksandra Đurišić iz UAS.
Nedostatak kadrova i potraga za rešenjima
Autoservisna delatnost suočava se sa hroničnim nedostatkom kvalifikovane radne snage, dok je potražnja za dobrim majstorima veća nego ikada.
- Ponuda kvalifikovanih kadrova u struci je slaba. Kada se tome doda koliko širok spektar znanja zahteva servisiranje savremenih motornih vozila, od mehanike i elektronike, preko dijagnostike i softvera, do rada sa novim pogonskim tehnologijama, jasno je da je dobrog majstora danas teško pronaći. Neki serviseri traže rešenje u uvozu radne snage, sa vrlo različitim iskustvima, od uspešnih primera do potpunog razočaranja. Drugi i dalje veruju isključivo u ulaganje u domaće kadrove. I jedni i drugi su saglasni da su nam potrebni sistem i strategija, a ne improvizacija – kaže Đurišić.
Znanje koje se plaća: zašto su dobri majstori danas traženiji nego ikad
Nije tajna da su plate majstora daleko iznad republičkog proseka. Oni sa prosečnim nivoom znanja i iskustva ostvaruju mesečna primanja u rasponu od 150.000 do 180.000 dinara, u zavisnosti od dela Srbije, dok oni specijalizovani za određene marke vozila ili za specifične, zahtevne usluge zarađuju znatno više. Ogromna potražnja i mali broj kvalifikovanih kadrova direktno utiču na rast zarada, ali i na cene usluga, naročito imajući u vidu sve veća ulaganja u opremu, alate, specijalne alate i dijagnostiku, neophodnu čak i za servisiranje vozila koja nisu tako nova.
Savremeni automobili postaju sve složeniji sistemi, zbog čega je kontinuirana edukacija neophodna da bi majstor ostao konkurentan i relevantan u struci. Upravo zato, usvajanje novog obrazovnog profila Tehničar mehatronike vozila predstavlja važan korak, ali ne i kraj procesa, jer znanje mora da se unapređuje i nakon formalnog obrazovanja.
U tom kontekstu, sve više se govori i o samoregulaciji struke, kroz jasne kriterijume, standarde rada i prepoznatljive oznake kvaliteta za radionice i servisere. Takav sistem bi omogućio da se znanje, ulaganja i odgovornost jasno prepoznaju i vrednuju, a vozačima dao sigurnost da su svoja vozila poverili pravim ljudima. Dugoročno, to je put ka uređenijoj struci, većoj bezbednosti u saobraćaju i održivom razvoju autoservisne delatnosti.
Birokratija, troškovi i opasan otpad
Problemi sa kojima se susreću autoservisi ne razlikuju se mnogo od onih u ostatku sektora malih i srednjih preduzeća: administrativno opterećenje, visoki troškovi poslovanja i nedostatak sistemske podrške.
Poseban problem serviserima predstavlja upravljanje opasnim otpadom.
- Troškovi zbrinjavanja opasnog otpada za radionice su enormni, a sistem proširene odgovornosti proizvođača u praksi ne funkcioniše. Insistiraćemo na dijalogu svih aktera: države, proizvođača, uvoznika, distributera, operatera, nas servisera, kako bismo učinili upravljanje opasnim otpadom iz servisa jednostavnim, održivim i za servisere besplatnim – poručuje Đurišić.
Udruženje ukazuje i na nedostatak edukacije, preventivnih inspekcijskih kontrola i pravovremenog informisanja servisera o izmenama propisa, kao i na izostanak sistemske i konstruktivne komunikacije sa nadležnim ministarstvima.
Prvi korak u obrazovanju, ali dalek put do standarda
Kao jedan od retkih pozitivnih pomaka, Udruženje navodi usvajanje kvalifikacije Tehničar mehatronike vozila.
- To je prvi nužan korak, jer ovaj obrazovni profil objedinjuje znanja potrebna savremenom serviseru. Međutim, čeka nas ozbiljan i dug posao da on postane standard u svim školama u Srbiji. Bez sistemskog ulaganja u obrazovanje i znanje, nema budućnosti ni jedne struke, pa ni naše – ističe Đurišić.
Sve veći broj servisa prima na praksu učenike po modelu dualnog obrazovanja, što Udruženje vidi kao potencijal, ali samo ukoliko se on dosledno i kvalitetno sprovodi.
Samoregulacija struke kao odgovor na institucionalnu tišinu
U nedostatku reakcije države, unutar struke se sve intenzivnije govori o samoregulaciji.
- Ako država ne vidi interes u tome da se uvede red, struka će morati da se zaštiti sama. Samoregulacija bi omogućila jasne kriterijume, podizanje standarda poslovanja, zaštitu prava klijenata i razdvajanje pravih majstora od onih koji se takvima samo predstavljaju. Mnogi smatraju da je to nemoguće, nadam se da ćemo ih demantovati – kaže Đurišić.
Cilj bi bio razvoj sistema sertifikovanih radionica koje garantuju kvalitet usluge, zaštitu potrošača i viši nivo bezbednosti u saobraćaju.
Izazovi i promene u industriji
Udruženje primećuje i jasnu generacijsku podelu u odnosu prema novim tehnologijama.
- Starije kolege često imaju otpor prema elektrovozilima i novim tehnologijama. S druge strane, mlađi su izuzetno motivisani, prate trendove, posećuju sajmove, aktivno se edukuju i ozbiljno ulažu u radionice, znanje i opermu. To nam jasno govori da struka ima budućnost, ali nas čeka mnogo posla po svim pitanjima koja muče struku – navodi Đurišić.
Raste i interesovanje za vozila iz Kine i ostatka Azije, što je direktna posledica njihovog sve većeg prisustva na tržištu Srbije i interesovanja vozača.
Tehnologija je pomoć, ali su veštine o odgovornost u našim rukama
Ovih dana se sve više govori o tome da će veštačka inteligencija zameniti čoveka. Dobri majstori nisu uplašeni jer se znanje, iskustvo i odgovornost ne mogu programirati. Posao servisiranja nije niz komandi na ekranu, već ruke koje rešavaju probleme, oči koje prepoznaju rizik i savest koja stoji iza svakog vozila koje se vraća na put iz radionice. Veštačke inteligencije se ne bojimo. Rado je koristimo kao alat koji pomaže da budemo brži, precizniji i organizovaniji, ali bez nas nema bezbednosti. Zato verujemo da budućnost ne pripada mašinama, već majstorima koji su spremni da uče, da se prilagođavaju i da svakog dana preuzimaju odgovornost za tuđi život i imovinu.
Poruka za Dan vozača i automehaničara
Poruka Dana vozača i automehaničara namenjena je svima, i onima za volanom i onima u radionicama. Saobraćaj i servis oduvek su počivali na saradnji, solidarnosti i poverenju. To su vrednosti koje su čuvale živote na putevima i gradile poštovanje među ljudima u struci.
- Danas, nažalost, često svedočimo nestrpljenju i gubitku tolerancije, što se sa drugih polja preselilo i u saobraćaj. Zato je važno da se vratimo osnovama, a to su razumevanje, strpljenje i odgovornost. Edukacija, ali i lični primer svakog od nas, ključ su bezbednijih puteva i sigurnosti za sve učesnike u saobraćaju – zaključuje Aleksandra Đurišić.
15. januar, dan tradicije i odgovornosti
Dan vozača i automehaničara obeležava se 15. januara još od 1960. godine, u znak sećanja na dan kada je Josip Broz Tito postao počasni član Saveza vozača i automehaničara Jugoslavije. Taj datum zadržan je kao simbol poštovanja prema vozačima i serviserima i danas se obeležava u više država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije.
U regionu, kolege iz Slovenije važe za primer uređene struke, sa jasnim propisima, razvijenim sistemom licenciranja, minimalnom nelegalnom konkurencijom i stabilnim poslovnim okruženjem. To je model ka kojem struka u Srbiji teži.
Saobraćajna realnost u Srbiji
U Srbiji je registrovano više od 2,4 miliona putničkih automobila, dok je prosečna starost voznog parka preko 17 godina, što Srbiju svrstava među zemlje sa najstarijim vozilima u Evropi.
Takva struktura voznog parka jasno pokazuje da vozači bez stručnih i odgovornih servisera ne mogu, baš kao što ni bezbedan saobraćaj nije moguć bez kvalitetno održavanih vozila.
KAKO JE U BOSNI I HERCEGOVINI A U REPUBLICI SRPSKOJ, JE VIŠE NEGO KATASTROFALNO JER JOŠ UVIJEK SE NISMO OTRIJEZNILI OD ONE PRAKSE, UGASI SVE ŠTO JE POSTOJALO U SR JUGOSLAVIJI JER SAD IMAMO SVE NOVO I NEFUNKCIONALNO I OSTAJE NAM SAMO DA UŽIVAMO?
